Obaveštenja

Poziv na podnošenje priloga za časopis Kritika

 

Kritika: časopis za filozofiju i teoriju društva poziva sve zainteresovane da do 1. oktobra 2020. godine pošalju originalne naučne ili pregledne radove za 3 tematske celine:

 

ULOGA KRITIKE U KRIZI

Tekuća COVID-19 pandemija postavlja kritičkom mišljenju neposredni izazov u jednom glasno izreknutom geslu koje kaže da možda postoje trenuci kada zahtev za pažljivom kritičkom refleksijom, preispitivanjem, smirenim i distanciranim promišljanjem situacije mora da utihne i prostor u potpunosti ostavi egzekutorima, onima koji će stvar moći najbrže da reše. S druge strane, nameće se sasvim drugačija intuicija: da je pravo, i možda jedino, mesto istinske kritike kriza, da upravo u krizi nužnost kritike izlazi na videlo, bilo kao dijagnostika i odluka koju je neophodno doneti, bilo kao metodološko sredstvo koje nam omogućuje da se nosimo sa do sada nepoznatom graničnom situacijom i novim obrascima intersubjektivnih odnošenja. Ovo pitanje nas ne može ostaviti ravnodušnom ne samo zato što  se najneposrednije tiče našeg životnog i društvenog okruženje, već i zato što, na jednom metanivou, od odgovora na njega zavisi da li ćemo kritiku shvatiti kao  „čisto teorijsku“ igru koje ne može ili teško može da interveniše u stvarnost ili kao nešto što jeste ili treba da bude praktično i delotvorno.

 

Časopis Kritika poziva autore da, osvrćući se na dešavanja tokom pandemije COVID-19, originalnim naučnim radovima odgovore na neka od sledećih pitanja: (1) Kakav oblik zahtev za kritikom ima u doba (globalne) krize; (2) Kakvu ulogu kritika ima u krizi, kako u pogledu društveno-javnih kretanja, tako i u pogledu razvoja ili transformacije pojedinih disciplina  (npr. medicina, psihologija, ekonomija, antropologija, bioetika itd.); (3) Kako se može posmatrati dosadašnji uticaj kritički orijentisanih intelektualaca na novonastalu krizu?

 

POSREDNICI I POSREDOVANJA

Medij je, po svome pojmu, ono što se nalazi između dve veličine, ono što se nalazi „u sredini“, te se razume kao treći član, kao srednji termin, kao ono što povezuje dve veličine (most) ili ih razdvaja (ničija zemlja), kao prelaz iz jedne veličine ka drugoj. Političko, sociološko, filozofsko značenje posredovanja upućuje na različite funkcije posredovanja, kao i na različite stepene nezavisnosti posrednog momenta u odnosu na veličine između kojh se nalazi. U političkoj sferi, recimo, posredni momenat se razlikuje s obzirom na prirodu političkog režima, te je u republikanskom uređenju posredni momenat, zapravo, suštinski: slobodan javni prostor (res publica) nalazi se između građana s jedne i vlasti s druge strane kao mesto njihovog susreta. U monokratskom uređenju, međutim, ne postoji slobodan prostor između vlasti i građana, te je svaki oblik posredovanja tek instrument vladanja. Institucije demokratskog poretka bez razlike su posredničkog karaktera: parlament se nalazi između izvršne vlasti i građana, sudovi se nalaze između izvršne vlasti i građana, ali i između samih građana. Mediji demokratskih poredaka mesto su susreta dve strane koje mogu biti u suprotstavljenim, ali i partnerskim odnosima.

Kao društvena ili politička veličina mediji teže nezavisnosti što otvara nove paradokse: nezavisni medij je oksimoron jer svoj smisao u slobodnoj političkoj zajednici izvlači upravo iz svoje pozicije između bez koje ga ne bi bilo. O čemu govorimo kada govorimo o slobodnim medijima? Iz koje perspektive govorimo kada kažemo da bi medij trebalo da bude okrenut istini i o kom pojumu istine govorimo? Kakva je uloga medija u doba lažnih vesti, ako se i lažne vesti distribuiraju upravo kroz medijske mehanizme?

Najzad, da li je i u kojoj meri svaka nauka prožeta posredovanjima? Da li je pogled naučnika uprt u istinu lišen posrednog elementa ili se posredni element uvek već nalazi u pogledu naučnika?  Kojoj vrsti, utoliko, pripadaju posredovanja u nauci, teoriji, psihoanalizi…?

 

ŠTA JE POVERENJE?

Časopis Kritika otvara prostor za predaju originalnih naučnih radova, koji bi na spekulativan i interdisciplinaran način, prevashodno kroz prizmu ontologije, moralne i političke filozofije, sociologije, kritičke teorije, psihoanalitičke teorije, političke ekonomije, ali i drugih društveno-humanističkih disciplina, kritički preispitali pojam poverenja i fenomene koji su s njim u korelaciji.

 Pojam poverenja okuplja pod svoj indoevropski etimološki kišobran mnoštvo značenja, od kojih su neka: vera, verovanje, vernost, odanost, obećanje, kredibilnost i kredit, verodostojnost; dok su neka druga (možda potisnuta): ubeđenje, potčinjavanje, podaništvo, poslušnost, uteha, primirje, čvrstina i beda. Iako marginalizovan u istoriji filozofije, ovaj sveprisutni i slojevit  pojam, može da se shvati i kao temeljan za konstituciju kako subjekata tako i društava. Stereotipna sentenca “Mora se u nešto verovati!” opravdava jednu takvu hipotezu. Argumentacija njoj u prilog dodatno jača ako tu frazu pretočimo u upitnu formu: možemo li delovati bez minimalnog poverenja u sebe i druge? Možemo li (pre)živeti bez osnovnog poverenja u svet koji nas okružuje? Učestvujemo li u društvu, ako nismo kredibilni, ako ne ulivamo poverenje drugima?

Uzeto kao temelj egzistencije subjekata i društava, poverenje transformiše neke od kanonskih koncepata teorije, pritom transformišući i njihove odnose: odnosi svesnog i nesvesnog, racionalnog i iracionalnog, misli i mišljenja, sumnje i izvesnosti, želje i suđenja, ili još individue i kolektiva, dovedeni su u pitanje koje može ukratko glasiti: kakva je struktura, ili možda pre, arhitektura subjekta poverenja? Nadalje, kako vidimo društvo koje za neupitni temelj ima poverenje? Da li takvim društvom suvereno upravlja ekonomija konsenzusa? Šta predstavlja sadržaj intersubjektivnog poverenja kao temelja naših društvenih identiteta – u pogledu čega treba da ulivamo poverenje da bismo bili identifikovani kao subjekti? Kakav je, u tom pogledu, ontološki i temporalni status vrednosti, kao fiduciarnih temelja na kojima počiva društvo? Šta su dobra, a šta Dobro? Šta je kredit, šta dug, a šta novac?

Naposletku, fenomen koji pobuđuje specifičnu pažnju kada je u pitanju poverenje, jeste njegov opozit: nepoverenje. Problematika nepoverenja nas dovodi do narednog niza pitanja: da li je nepoverenje značajno drugačije od samog poverenja? Da li nepoverenje počiva na emancipatornim i progresivnim ili pre na paranoičkim i reaktivnim strukturama smisla, koje omogućavaju poverenju da ispolji svoju lošu beskonačnost? Konačno, da li je binarna opozicija poverenje/nepoverenje u suprotnosti s kritičkom mišlju, koja u svojoj osnovi poziva na nešto što bismo mogli nazvati “bezverjem”?

 

Teme nastupajućih brojeva za koje je rok za predaju originalnih naučnih ili preglednih radova 1 april 2021. godine

Humor

Etimološki, humor ima veze s telesnim tečnostima, odnosno raspoloženjem, te, utoliko, gotovo automatsko smeštanje humora u duhovne aktivnosti, iz te perspektive, nije sasvim prozirno. Još manje je prozirno - dovoljno je rutinski pregled najfrekventnijih značenja na internetu - povezivanje humora i zabave (iako se čini samorazumljivim), da bi tek smeštanje humora u određene kontekste dalo polaznu poziciju za ispitivanje ovoga pojma i ovoga fenomena. Ovi problemi postaju još komplikovaniji ukoliko u obzir uzmemo srodne pojmove, poput komike, šaljivosti ili naizgled prostodušnog smeha. Da li se ovi pojmovi uopšte mogu jasno odvojiti? Ako je odgovor potvrdan, da li onda među njima postoji neka hijerarhija koja bi takoreći trebalo da odvaja fiziologiju od kulture, reflekse od refleksije?

Pored uvek otvorenog pitanja „šta je humor?“ nameću se pitanja koja otkrivaju različite istraživačke perspektive iz kojih se humoru može prići. Da li je, utoliko, uopšte moguće govoriti o humoru kao takvom, ili je humor uvek kontekstualno određen? Da li se univerzalnost humora može „dokazati“  samo iz antropološke, sociološke ili psihološke perspektive, ili je za sveobuhvatno razumevanje (ne)postojanje ove univerzalnosti potrebno načiniti određene napore na mnogo apstraktnijem filozofsko-estetičkom planu? Kakav značaj humor ima za konstituisanje intersubjektivnih društvenih praksi i vice versa.

 

Demokratske institucije: između izvesnosti i kontingencije

Jedno od osnovnih svojstava svake institucije je da čini društvenu interakciju predvidivijom. Demokratske Institucije poput parlamenta, organizacija civilnog društva ili nezavisnih državnih i regulatornih tela se u tom pogledu vrlo malo razlikuju od bilo kog drugog oblika institucionalnog organizovanja. Rasprostranjeno je shvatanje da jake i efikasne demokratske institucije u nekom društvu podrazumevaju uspostavljanje najboljeg mogućeg balansa između sigurnosti, slobode i pravednosti. Ipak, adekvatno razumevanje kompleksnosti, ostvarivosti i relativnih proporcija triju komponenti ovog balansa ostaje jedno ideološki veoma ušančeno i polarizujuće pitanje, kako u akademskoj tako i u široj javnoj sferi. Finansijske krize, terorizam, ekološke i zdravstvene katastrofe samo dodatno pospešuju ove procese polarizacije, doprinoseći tako narastajućem osećaju da je savremeno društvo izrazito fragmentirano i da je demokratija u krizi.

Ipak, da li je ovo neizbežan usud demokratskih institucija, odnosno da li bi nas iz ušančenih pozicija moglo pomeriti shvatanje da postoji još jedna dimenzija balansa demokratksih institucija koju ređe tematizujemo – naime, balans između izvesnosti (redukcije kompleksnosti) i otvorenosti spram kontingencije? Da li bi pomeranje fokusa u promišljanju demokratskih institucija sa predvidivosti na (radikalnu) društvenu promenu, odnosno sa izvesnosti institucionalnog delanja na otvaranje spram neizbežne kontingencije sveta – oličene u gorepomenutim izazovima – moglo biti od koristi u našem nastojanju da na intersubjektivan način razumemo ove nepredvidive izazove i time ustanovimo jedno sveobuhvatnije razumevanje balansa između sigurnosti, slobode i pravednosti? Ili nas pak ovo otvaranje prema nepredvidivom odstupanju od institucionalnih pravila vodi u sasvim nove oblike prekarnosti i ranjivosti?

 

Platon i koinonia

Platonova je „teorijska“ filozofija – kao i kod svih velikih majstora, uostalom – u tolikoj meri utkana u njegovu „praktičku“ filozofiju da elementi Platonovog pojmovnog zdanja, ponekad, mogu da promene mesta bez bojazni po celinu, a da, opet, ta promena mesta ukaže na sasvim drugačiju nosivost elementa od one nosivosti koju je imao u prethodnom sklopu. Koinonia je jedan od takvih pojmova. Platon, mislilac idealne zajednice, pojam koinonia saobražava idealnom poretku, a stepen savršenosti zajednice odmerava prema stepenu učestvovanja (meteksein, meteksis) u svetu ideja. Značenjsko kolebanje pojma, dakle, događa se upravo u dvostrukom poklapanju pojmova koinonia i meteksis: najpre, zajednice koja se određuje kao učestvovanje – nema zajednice bez učestvovanja, bez onih koji je sačinjavaju kao učesnici, dakle zajednica jeste učestvovanje, a, potom, zajednica kao ono što učestvuje (pre svega u Fedonu) u idealnom poretku, otkud izvlači stupnjeve sopstvene (ne)savršenosti. Ne, dakle, samo da je, u Platonovom pojmu učestvovanja reč o odnosu opšteg i posebnog, fenomenalnog i noumenalnog, ili empirijskog i inteligibilnog, već o specifičnim pojmovnim sklopovima čija se dinamika proizvodi u njima samima. Premeštanje pojmova i pojmovnih sklopova utoliko bi mogao biti jedan od mogućih pravaca ispitivanja.

***

 

Kritika: časopis za filozofiju i teoriju društva je recenzirani akademski časopis otvorenog pristupa, koji izlazi dva puta godišnje (maj / novembar). Radovi se primaju tokom čitave godine, osim priloga za tematske blokove.

O časopisu, uređivačkoj politici, etičkom kodeksu i redakciji možete se informisati na: http://kritika.instifdt.bg.ac.rs/index.php/kc, gde je dostupan i prvi broj časopisa.

Uputstvo autorima za sve vrste priloga nalazi se na adresi: http://kritika.instifdt.bg.ac.rs/index.php/kc/uautore.

Priloge slati na elektronsku adresu: redakcija.kritika@instifdt.bg.ac.rs.