NEPODNOŠLJIVOST SUSEDOVANJA

Apstrakt

Ovo istraživanje se bavi imunološkim praksama neimenovanog naratora u Kafkinoj poslednjoj i nedovršenoj pripoveci „Jazbina“ („Der Bau“, 1923-1924), koji gradi lavirint unutar jazbine kako bi je osigurao od mogućih uljeza koje „poznaje“ samo po zvuku koji prave. Zvuk šištanja – zbog kog se opsesivno zatpavaju i otkopavaju zidovi jazbine – odgovara radikalnoj drugosti bez lica, bez identiteta. Ulazi i izlazi u Kafkinim književnim ograđenim prostorima zapravo su zaprečenje ma kakvog prolaska, nemogućnost da se bude sasvim unutra ili izvan. Jazbina postaje centralizovani sistem koji narušava razliku između unutra i spolja ućutkivanjem i ukopavanjem svake margine strukture. Konačno, jazbina postaje beskonačno fraktalizovana. Pitanje drugosti, u njenim mnogobrojnim oblicima (neprijatelj, uljez, stranac, parazit), a unutar tradicije očuvanja „celine“ i „identiteta“ (tela, pripadajućeg mesta, imena), često je svedeno na pitanje telesnih i društvenih parazita neke identitetski zatvorene zajednice. Drugi destabilizuje koncept granice (između domaćina i gosta, primera radi) i ukazuje na domaćina kao uvek već zastrašenog gosta u vlastitom domu. Ujedno, Kafkina pripovetka postavlja pitanje da li je susedovanje uopšte podnošljivo.

https://doi.org/10.5281/zenodo.3826541
PDF